Znacaj magnezijuma za organizam

Nedostatak magnezijuma u organizmu uzrokuje brojne metaboličke poremećaje (među kojima je najčešća šećerna bolesti). Rešenje problema može se naći u zelenom lisnatom povrću, bananama, kao i u zdravim orašastim plodovima.


NEDOSTATAK MAGNEZIJUMA SIMPTOMI

Muči vas konstantan umor, ne možete dobro da se skoncentrišete na vašem radnom mestu, narušena vam je pažnja. Često ste razdražljivi, nervozni i pod stresom, brzo planete, ovo su samo neki od signala da imate nedostatak magnezijuma. U tom slučaju trebate obavezno da se prekontrolišite kod vašeg lekara, da biste potvrdili da li su u pitanju simptomi nedostatka magnezijuma.

Od ukupno šesnaest minerala koji su neophodni našem organizmu, ovaj mineral po samom udelu u tkivima zauzima visoko četvrto mesto.Oko 50 odsto ovog elementa nalazi se u našim kostima, a ostatak je smešten u mekim tkivima, ćelijama i telesnim tečnostima.

Čovek bi u prošeku trebalo da ima od 20 do 28 g magnezijuma u organizmu. Ovaj izuzetni mineral učestvuje u više od 300 različitih biohemijskih procesa, između ostalog održava naše nervne, mišićne ali i odbrambene funkcije, reguliše ritam srca i zajedno sa kalcijumom utiče na čvrstinu kostiju. Kako magnezijum u organizmu služi za aktivaciju brojnih enzima u telu, bez njega ne bi bila moguća transformacija ugljenih hidrata, masti i proteina u energiju.

Nedostatak magnezijuma u organizmu dovodi do brojnih metaboličkih poremećaja, a naročito pogoduje nastanku dijabetesa. Njegov deficit najbolje nadomešćuje hrana bogata magnezijumom ali značajnu ulogu imaju i suplementi.

ŠTA UZROKUJE NEDOSTATAK MAGNEZIJUMA

Nekoliko bitnih faktora utiče na nedostatak magnezijuma u organizmu :

Kao prvo većina ljudi ga dosta slabo apsorbuje, a njegove zalihe u telu se lako izlučuju putem urina. Nezdrava gazirana pića i slični napici iscrpljuju gotovo sve naše rezerve, kako magnezijuma tako i kalcijuma iz kostiju i iz mekog tkiva već nekoliko sati nakon konzumiranja.

Pored nekvalitetne ishrane (izgladnjivanje, prevelike količine mleka i ostalih mlečnih proizvoda, dosta masnije hrane, „mekane“ voda, premalo belančevina), kao i neurednog načina života, javlja se takođe i nedostatak magnezijuma kod dece tokom njihovog rasta i razvoja. Čest je slučaj da se smanji i magnezijum u trudnoći ,kao i usled usled povraćanja, dijareje, hroničnog oboljenja bubrega, poremećaja u organima za varenje, prekomernog znojenja.

Stres je takođe jedan od uzročnika manjka magnezijuma u telu, a do problema dovode i pojedini medikamenti kao što su hormoni,analgetici, antiinflamatorni lekovi. Tome doprinose i štetne životne navike poput pušenja cigareta , konzumiranja alkoholnih pića i prevelike količine crne kafe i čajeva.

MAGNEZIJUM JE DOBAR ZA ZDRAVLJE

Uticaj magnezijuma na organizam je ogroman,njegov deficit može uzrokovati brojne probleme i zdravstvene tegobe. Osim što izaziva hroničan umor,nedostatak magnezijuma uzrokuje bolove u mišićima, pad koncentracije. Nedostatak magnezijuma može uzrokovati depresiju, slabljenje sluha, srčanu artmiju, otežanu apsorpciju kalcijuma, stvaranje bubrežnih kamenaca. Manjak ovog dragocenog minerala dovodi i do pojačanog zgrušavanja krvi, naročito u već oštećenim krvnim sudovima.
Problemi sa sluhom: magnezijum sprečava stvaranje slobodnih radikala koji mogu izazvati oštećenje kohlee, slušnog aparata i izuzetno nelagodnog zujanja u ušima (tinitus).
Depresija: višegodišnja naučna istraživanja dokazala su da je kod depresivnih osoba sklonih samoubistvu postoji nedostatak magnezijuma u organizmu. U svakom slučaju, ovaj mineral je bolja solucija od uzimanja antidepresiva jer ne izaziva nuspojave.
Grčevi u mišićima ili tremor: magnezijum u hrani ili suplementi omogućiće vašim mišićima da se opuste, jer se zna da njegov deficit izaziva grčeve, naročito stopala, listova, ruke, a može uzrokovati i tikove na licu.
Srčana aritmija: nedostatak ovog minerala dovodi do srčane aritmije, nepravilnog rada srca i,posledično,pojave srčanog i moždanog udara. Upravo se zbog toga magnezijum u ishrani koristi i u prevenciji i kontroli ovih bolesti.
Kamen u bubregu: Ovaj mineral sprečava povezivanje kalcijuma i oksalata koji zapravo stvaraju kamenčiće.
Dijabetes: bez magnezijuma, glukoza nije u stanju da se prenese u naše ćelije. Nagomilavanje glukoze i insulina u krvi može izazvati različita oštećenja tkiva uključujući i ozbiljno propadanje očnih nerava.

KAKO NADOKNADITI MAGNEZIJUM U ISHRANI

Nedostatak magnezijuma uvek je najbolje je nadoknaditi prirodnim putem, konzumiranjem određenih namirnica.Na prvom mestu, to je zeleno lisnato povrće, kao što su spanać, blitva i kelj. Po visokom sadržaju magnezijuma poznati su i orašasti plodovi poput badema, brazilski i indijski orah, semenke suncokreta, pinjoli, mleveno laneno seme.

Samo 70 grama semenki bundeve obezbeđuje skoro 100 odsto naših dnevnih potreba za magnezijumom. Osim što je odličan izvor D vitamina i blagotvornih omega-3 masnih kiselina, meso od ribe kao što su skuša, losos, iverak i tunjevina može pomoći da se poveća unos magnezijuma u organizam.

Namirnice bogate magnezijumom svakako jesu i mahunarke poput pasulja i sočiva,a dokazano je da samo 150 grama soje zadovoljava dnevne potrebe za mineralom. Samo jedna banana sadrži 32 miligrama magnezijuma, a ovim mineralom voća bogati su i jagode, kupine, grejpfrut i smokve.

Sadržaj magnezijuma u biljnim namirnicama zavisi od njegove koncentracije u zemljištu i od uslova uzgajanja. Pošto je izuzetno rastvorljiv, u velikoj meri se gubi sa kada se kuva. Kada je reč o žitaricama i cerealijama , nalazimo ga u mekinjama i klicama, što nam ujedno objašnjava i zašto rafinisano belo brašno sadrži relativno malo magnezijuma u poredenju sa integralnim,koje je uvek bolji izbor.

MAGNEZIJUM U HRANI – SPISAK NAMIRNICA
Pečene semenke bundeve: 530 mg na 100 grama namirnice.
Bademi: 300 miligrama.
Brazilski oraščići: 225 miligrama.
Semenke sušama: 200 miligrama.
Kikiriki (prženi,slani): 183 miligrama.
Orasi: 130-190 miligrama.
Integralni pirinač: 110 miligrama.
Integralni hleb: 85 miligrama.
Spanać: 80 miligrama.
Kuvani pasulj: 40 miligrama.
Brokoli: 30 miligrama.
Banana: 29 miligrama.
Krompir (pečeni): 25 miligrama.
Beli hleb: 20 miligrama.
Niskomasni jogurt : 17 miligrama.
Mleko: 10 miligrama.
Beli pirinač: 6 miligrama.
Kukuruzne pahuljice: 6 miligrama.

MAGNEZIJUM TABLETE DOZIRANJE

Osim ishranom nedostatak magnezijuma u organizmu mogu nadomestiti i suplementi i šumeće tablete magnezijuma. Vodite računa o dnevnim unosima :
Deci se preporučuje konzumiranje do 170 miligrama tokom dana,
Mladiim osobama najviše do 350 miligrama tokom dana,
Ženama do 280 miligrama tokom dana,
Trudnicama i dojiljama najviše do 350 miligrama tokom dana,
Muškarcima do 350 miligrama g dnevno.

DA LI SE MOŽE PREDOZIRATI SA MAGNEZIJUMOM?

Izuzetno je teško predozirati se magnezijumom, ali to se može desiti osobama koje imaju poremećen rad bubrega koji su zaduženi za izbacivanje viška ovog minerala iz tela. U rizičnoj grupi su i oni koji konzumiraju veliku količinu magnezijumskih suplemenata.

Simptomi predoziranja magnezijumom jesu mučnina, povraćanje, nizak krvni pritisak, konfuznost, usporen rad srca, respiratorni problemi i nedostatak drugih minerala najčešće manjak kalcijuma. Kada je reč o uzimanju suplemenata, osobe koje uzimaju određene lekove treba da budu oprezne. Povećan unos magnezijuma može dovesti do deficita kalcijuma u crevima.

Magnezijum u organizmu smanjuje usvajanje tetraciklina, bifosfonata,hinolona, i levotiroksina. Brojni diuretici koji nam štede kalijum, ujedno štede i mineral magnezijum, pa mogu uticati u velikoj meri na njegovo povećanje u telu, dok tijazidni i diuretici Henlejeve petlje uzrokuju nedostatak magnezijuma.

Preuzeto sa stranice: http://dijetamesecevemene.com/zdrav-zivot/nedostatak-magnezijuma-simptomi-ishrana/

Endoproteza zgloba kuka

Kuk je zglob između karlice i gornjeg dela butne kosti. Čine ga karlična kost svojim kružnim udubljenjem (acetabulum) u koji uleže glava butne kosti, a ove strukture su međusobno pričvršćene ligamentima.
Kuk spada u pokretne zglobove, najveći je i jedan je od najvažnijih zglobova, budući da ima nezaobilaznu ulogu u razvoju i očuvanju pravilne arhitekture celokupnog lokomotornog sistema, odnosno statike i simetrije tela.
Pored toga, s obzirom da omogućava pokrete noge u više pravaca (osovine oko kojih se vrše pokreti), predstavlja ključni faktor normalnog kretanja i fizičke aktivnosti uopšte. Zbog toga je razumljivo da je prevencija povreda, a posebno preloma kuka, od posebnog značaja, kako sa aspekta očuvanja zdravlja i normalne pokretljivosti svakog pojedinca, tako i sa zdravstveno – ekonomskog aspekta.
Značajan broj osoba (i do 20%, a verovatnoća raste sa starošću) koje polome kuk umre u narednih godinu dana, dok skoro trećina ostane sa trajnim invaliditetom. Prelom kuka obično nastaje dejstvom jake sile na predeo kuka i najčešće je posledica saobraćajnih nesreća i padova.

Razvoj i ugradnja veštačkih zglobova predstavlja jedno od najvećih dostignuća u medicini. U svetu najčešće zamenjivani prirodni zglob veštačkim danas je zglob kuka. Najčešća indikacija je hronicno degenerativno oboljenje kao sto je koksartroza.

Klinički opšte stanje bolesnika je neoštećeno. Problem su lokalne biohemijske promene u zglobnoj hrskavici, koje su trajne, spontano se ne mogu zaustaviti, ali sigurno dovode do ograničenja u životnim i radnim aktivnostima vezujući pacijenta sve više za krevet. Od ostalih indikacija najčešće su reumatoidni artritis, prelomi vrata butne kosti kod relativno starijih osoba, aseptična nekroza glavice butne kosti i druge sekundarne artroze.
Mesto preloma i vrsta preloma (glava ili vrat butne kosti, inter ili subtrohanterični prelom) određuju vrstu tretmana - konzervativni ili hirurški ( operacija kuka ).
Operacija kuka je često jedini izbor pri ozbiljnim povredama kuka, koja često uključuje ugradnju proteze, odnosno veštačkog zgloba.




Simtomi koji se najčešće javljaju su bol različitog intenziteta i ograničenost, odnosno nemogućnost pokreta ozleđene strane, dok u ozbiljnijim slučajevima mogu biti povezani sa povredom unutrašnjih organa i šokom.

Kao terapijska metoda ortopedije nakon preloma kuka najčešće je neophodna hirurška intervencija - operacija kuka, kada se primenjuju različite tehnike repozicije i fiksacije preloma kosti,a u nekim slučajevima je neophodna i ugradnja veštačkog kuka.
Ugradnja veštačkog zgloba kuka (artroplastika) jedno je od najvećih dostignuća u savremenoj medicini. Poslednjih nekoliko godina nove hirurške tehnike i novi implantati donose i potpuno nove mogućnosti.

Postoje totalne proteze, kojima se zamenjuje ceo zglob kuka i one se najčešće koriste.
To su bescementne proteze, dakle ne fiksiraju se stranim materijalima već se posebnom vrstom površinskog sloja omogućava stvaranje koštanog tkiva oko proteze, čime se dobija trajna fiksacija.
Cementna proteza kuka ugrađuje se kod starijih, manje aktivnih osoba sa slabijim kvalitetom kosti, kod kojih postoji opasnost preloma tokom ugradnje trupa proteze i nemogućnosti primarne fiksacije. Proteza se učvrsti koštanim cementom i ne postoji direktni kontakt proteze i kosti.
Postoje i parcijalne proteze, kojima se zameni samo glava butne kosti i one se najčešće ugrađuju nakon preloma vrata butne kosti kod starijih pacijenata.

Kod mlađih i aktivnijih pacijenata postoji mogućnost ugradnje posebnog modela proteze kuka kod koga se ne menja celi zglob nego se samo metalnim elementima oblože glava bedrene kosti i čašica kuka. Nakon dotrajalosti takve proteze može se u drugom aktu, u starijoj životnoj dobi ugraditi klasična proteza.

ELEFANTIJAZA

Elefantijaza (lat. Elephantiasis) je bolest koja se karakteriše povećanjem volumena kože (derma) i potkožnog tkiva (hipoderma) što dovodi do njihovog znatnog zadebljanja (pahidermatitisa) a nekada i do znatnih deformacija zahvaćenih delova. Elefantijaza može zahvatiti udove. Nastaje zbog smetnji u limfnoj i venskoj cirkulaciji i praćena je fibrozom i sklerozom.

Elefantijaza se događa u prisustvu parazita koji pripadaju nematodama (valjkasti crvi). Pod mikroskopom telo im je dugačko i veoma tanko – končasto, a usta bez usni ili sa dve slabo izražene usne. Usna duplja postoji ili je zakržljala. Filarije su paraziti krvnih i limfnih sudova, mišića, vezivnog tkiva i seroznih šupljina. Filarije paraziti čoveka i uzročnici ovog oboljenja jesu: Wuchereria bancrofti (Filarija sangvinis ili Filaria nocturna), Brugia malayii B. timori, koje prenose komarci iz više vrsta: Culex, Aedes, Anopheles i Masonia.

Sama bolest je rezultat složene interakcije više uzročnika:

Elefantijaza je česta u tropskim predelima (lat. elephantiasisi tropicalis) gde je uzročnik uglavnom paraziti - valjkasti crvi, uz neadekvatan odgovor imunološkoga sistema i oportunističke infekcije.
U suptropskim zonama može biti prouzrokovana streptokoknom infekcijom (lat. elephatiasis nostras – „domaća elefantijaza") pored nakupljanja tečnosti i zapaljenja nastaje čvrsti nezapaljenski otok koji može trajati različito vreme. Područja visoke prevalencije su dokumentovana u Ugandi, Tanzaniji, Keniji, Ruandi, Burundiju, Sudanu, Egiptu a najteže pogođeno područje je u Etiopiji gde je čak 6% stanovništva zahvaćeno u endemskim područjima. Smatra se da je "Nonfiliar elephatiasis" uzrokovana dugotrajnim kontaktom sa iritansima tla, posebno crvenom glinom koja je bogata alkalnim metalima kao što su natrijum i kalijum i u vezi sa vulkanskom aktivnošću.
U svim zemljama ona može biti kongenitalnog (urođenog) porekla, s anomalijom limfnih sudova, na kojima se često posle rođenja javljaju limfangiomi.
Elefantijaza može biti i posledica hiruške intervencije kojom se odstranjuju limfne žlezde i odgovarajući pripadajući limfni sudovi. Hiruško uklanjanje dojke sa odstranjivanjem regionalnih limfnih žlezda iz pazuha je ne čest ali mogući primer za to, ponekada nastaje elefantijaza ruke sa izrazitim otokom nadlaktice i podlaktice. Znatna insuficijencija vena može imati isti rezultat; veliko proširenje vena usled staze izaziva ogromno povećanje obima donjih udova.

Simptomi i klinički toK

Za opis elefantijaze najizrazitiji primer je primer tropske elefantijaze.

Tropska elefantijaza se sreće u intertropskim zonama Afrike i Amerike, na Cejlonu i Okeaniji. NJena geografska rasprostranjenost odgovara rasprostranjenosti limfne filarijaze. Uzrok je u nekim slučajevima filarioznog porekla, ali češće je u pitanju streptokokna infekcija udružena s filarijazom i neadekvatnim odgovorom imunološkog sistema domaćina.

Početak bolesti je obeležen pojavama zapaljenja limfnih sudova (limfangitisa) koji proističi iz sve češćih napada posle kojih se infiltracija edematozne kože ne resorbuje potpuno: koža zadebljava i zahvaćeni segment biva sve više uvećan. U akutnom obliku dolazi do zapaljenja limfnih sudova linfangitisa i adenistisa. Paraziti svojim prisustvom uzrokuju osim zapaljenskih i pojavu alergijskih manifestacija i posledični razvoj fenomena limfatične blokade.

U hroničnom obliku, pored zapaljenja nastaje i začepljenje limfnih sudova, usled čega i zastoj u oticanju limfe, koja potom natapa okolna tkiva. Posledice toga su limfatične varikozne velike klupčaste "guke" najčešće u ingvinalnom delu i na donjim udovima, hidrokele (izliva limfe u tuniku vaginalis mošnica), hilurije (mokraća bela kao mleko) ili hematurije. Donji udovi pokazuju karakteristične deformacije, postaju kao "slonovske noge", koža je ispucala i hrapava, dlake i nokti otpadaju.

Evolucija bolesti se odvija vrlo sporo, najčešće bez bola i u početku bez promena opšteg stanja, a kasnije je bolest praćena velikom slabošću.

Dijagnoza i lečenje

Hipereozinofilija nije pouzdan pokazatelj. Sigurna dijagnoza se postavlja nalazom larvi u perifernoj krvi. Ako bolesnik radi noću, larve se traže u toku dana.
Lečenje je najbolje uzročno, za tropsku elefantijazu neophodna je borba protiv filarija i lečenje prvih pojava izazvanih njima. Lečenje antibioticima određuje se u slučaju infekcije ili sekundarne infekcije. Terapija zavisi od geografskog položaja endemskog područja, albendazol se kombinuje sa ivermektinom ili sa dietilkarbamazinom. Geostrategisjki terapijski plan predstavlja veliku strategiju sa kojom se procenjuje da će se sprečiti zaraza 6,5 miliona dece i u 9,5 miliona obolelih zaustaviti napredovanje bolesti do 2020.

Drgi aspekt u lečenju je podizanje higijene zahvaćenog dela na visok nivo koji podrazumeva svakodnevnu upotrebu.

Na već razvijenu elefantijazu medikamentno lečenje nema mnogo uticaja. Međutim preporučuju se kortikosteroidi udruženi kada je to moguće sa kauzalnom terapijom (dietilkarbamazin za filarije). Od 2003. godine kao vrlo efikasan antibiotik u terapiji tropske filarijaze preporučuje se i doksiciklin.
Drugi aspekt u lečenju je podizanje higijene zahvaćenog dela na visok nivo koji podrazumeva svakodnevnu upotrebu i namakenje u antiseptičnom rastvoru, pranje stopala i nogu sapunom i vodom, primena kortikosteroidnih masti i u nekim slučajevima korisna je kompresija pomoću elastičnih zavoja, limfna drenaža kao i masaža.

Ponekada je potrebno hiruško odstranjivanje deformisanog tkiva i može biti efikasno kod lečenja elefantijaze skrotuma i hydrocele. U krajnjem slučaju može doći i do hiruške amputacije.

HIGROM

Higrom je sluzna kesica koja je primetna ispod kože, najčešće na šaci. Higrom se primećuje kao kružna tvorevina dosta čvrste i elastične konzistencije fiksirana za mesto sa kožom iznad nepromenjenom i pokretnom. Higrom se razvija kao mehur istezanjem dela zglobne kapsule ili ovojnice tetive ispunjen sinovijalnom (zglobnom) tečnošću. Zlobna tečnost postoji normano u zglobovima, oko tetiva I u burzama (sluznim kesama) i omogućava lakše pokretanje, klizanje i ishranu tkiva. Veličina higroma varira od pola santimetra do 3-4 cm. Retko je veći i tada menja stanje okolnih struktura. Higrom polazeći od zgloba uvećava se vremenom tokom više meseci, i provlači izmedju tetiva i dospeva ispod kože drugim krajem. Veličina je podložna varijacijama kod istog u zavisnosti od angažovanja šake i položaja (spuštena ruka ili podignuta). Lokalizacija higroma može biti najčešće na šaci, u predelu ručja redje na prstima ili stopalu. Higrom u principu ne boli ali može pritiskom na okolne strukture povremeno stvarati bolne senzacije pri radu ili savijanju ručja i prstiju.

Zašto se javlja higrom?

Nema pouzdanog objašnjenja. Može se javiti posle povrede, postojanja nekog iritirajućeg faktora, stranog tela u blizini ili forsirane aktivnosti. Obično se primećuje kod mladih aktivnih osoba, češće ženskog pola.

Kako se dijagnostikuje higrom?

Dijagnostika higroma je jednostavna, dovoljan je klinički pregled. Može se pouzdano objektivizirati ultrazvučnim (UZ) pregledom. Vodeći klinički znak je primetna loptasta formacija ispod kože, sa kožom slobodnom, nepromenjenom na mestima češćeg javljanja higroma. Nedovoljno iskusnima i laicima može izgledati na dodir kao kost zbog čvršće konzistencije. Diferencijalno dijagnostički veliki broj promena dolazi u obzir, najčešće različiti benigni izraštaji.

Kako se može lečiti higrom?

Iako higrom ne pravi značajnije smetnje i ne remeti funkciju, može praviti estetski problem, posebno ako je primetan kod žena. Iz tih razloga ga je potrebno ukloniti. Neoperativno lečenje se može uraditi punkcijom nešto debljom iglom i aspiracijom sadržaja (sinovijalne tecnosti). Aspirirani sadržaj izgleda kao želatinozna bezbojna masa. Posle punkcije higrom nije primetan i za preporuku je nošenje komresivnog zavoja nedelju dana kako bi se postignuto stanje konsolidovalo. Punkcija može da da dobar rezultat ali se ne može očekidati da to bude trajno rešenje.

Operativnim lečenjem se preparira (oslobadja) cela formacija i uklanja sa ovojnicom. Idealno je ukloniti higrom do baze, obično je to zglobna kapsula. Postopertivni oporavak je brz, koliko da operativna rana sraste, desetak dana. Posle operacije moguća je puna aktivnost u smislu pokretanja prstiju i šake. Posle operativnog lečenja ne očekuje se recidiv (ponovno javljanje) higroma.
Higrom koji se javlja u predelu ručja sa dlanske strane, u predelu baze palca, je u bliskom anatomskom odnosu sa arterijom radijalis i potrebno je pri operativnom lečenju voditi računa da se ne povredi arterija. Operativno lečenje ovog tipa higroma zahteva značajno iskustvo operatera u hirurgiji šake.

Šta se može očekivati od operativnog lečenja higroma?

Higrom se može operisati bilo kada kada postane primetan ili počne da stvara smetnje čak i estetske. Operativno lečenje se izvodi u regionalnoj anesteziji i pacijent po obavljenoj operaciji odlazi iz bolnice. Sama hirurška procedura je jednostavna, ne traje dugo, a postoperativni period je kratak i pacijent može obavljati svakodnevne aktivnosti bez značajnih restrikcija. Operativni rez je mali i tako plasiran da je kasnije slabo ili nimalo primetan.

Lecenje biljem

Reumatoidni artritis

Reumatoidni artritis je hronično zapaljensko reumatsko oboljenje koje zahvata zglobove, ali ponekad i unutrašnje organe, nervni sistem i kožu. Spada u grupu tzv. sistemskih bolesti vezivnog tkiva. Zapaljenje počinje u sinovijalnoj membrani - opni koja oblaže unutrašnjost zgloba i koja obezebeđuje ishranu zglobne hrskavice i stvaranje zglobne tečnosti. Kao posledica toga dolazi do stvaranja panusa - umnoženog tkiva zapaljene sinovijalne membrane koje ima zloćudne osobine. Panus izjeda zglobnu hrskavicu, zglobne okrajke kostiju i ostale strukture zgloba. To se manifestuje bolovima, ukočenošću, deformacijama i poremećajem funkcije zahvaćenih zglobova.
Uzrok bolesti je još uvek nepoznat. Pretpostavlja se da kod genetički predisponirane jedinke pod uticajem faktora spoljne sredine (najverovatnije nekih bakterija ili virusa) dolazi do pojave bolesti.

Reumatoidni artritis počinje postepeno, sa sporim razvojem simptoma i znakova, što može trajati nedeljama pa i mesecima. Prve tegobe koje osete oboleli su najčešće jutarnja ukočenost jednog ili više zglobova, što je praćeno bolom pri svakom pokretu. Broj zahvaćenih zglobova je različit, ali je obično veći od pet. U početku broj zahvaćenih zglobova može biti i manji, ali se kasnije umnožava. Najčešće su zahvaćeni mali zglobovi šaka i stopala. Nešto ređe su zahvaćeni laktovi, kolena i skočni zglobovi, a još ređe ramena i kukovi. Zahvatanje zglobova je simetrično. Jutarnja ukočenost, koja traje duže od 1 sata, predstavlja možda i najznačajniju odliku bolesti koja reumatoidni artritis razlikuje od drugih zapaljenskih reumatskih oboljenja. Mogu biti prisutni i opšti simptomi zapaljenske bolesti: gubitak apetita, telesno propadanje i povišena telesna temperatura.

Od pet klasičnih znakova zapaljenja najčešće su prisutni otok zgloba i poremećaj funkcije, što je uz prisutan bol sasvim dovoljno za dijagnozu artritisa. Naročito značajan podatak za tačno postavljanje dijagnoze je postojanje simetričnog artritisa – odnosno postojanje promena na istim zglobovima (npr. obe ruke ili oba kolena). Znaci artritisa mogu postojati na sitnim zglobovima šaka, ručja, lakatnim zglobovima, kolenima, člancima itd. Bol pri pasivnim pokretima zgloba se smatra mogućim znakom zapaljenja, a u uznapredovaloj fazi bolesti mogu se naći deformiteti i ograničenja pokreta.
Lečenje - recepti:

-Zobenu slamu sitno izrezati - 40 kašika, uzeti smrekovih šišarki - 40 kašika. Sve nasuti u lonac od 10 litara i kuvati dva sata. Zatim izliti sve u kadu za kupanje i dodati toliko hladne vode da se može kupati. Kupanje traje 20 minuta. Posle kupanja odmah u krevet da se bolesnik dobro iznoji. Kupanje se ponavlja svake večeri osam dana.
-Na tri kašike naribanog jakog rena nalije se 50 g jake 40% domaće rakije. To se dobro promeša i obaviju bolna mesta. Preko zavoja se stavi vrećica vrućeg rečnog peska. Oblog će ispočetka (oko dva sata) jako peći, ali je uspeh velik.
-Jaka reuma i masnoća u krvi. Telo masirati komovom rakijom (lozovačom) u kojoj je rastopljen plavi kamen (galica) i nariban jaki ren. Piti mešavinu čaja. U posudu stavimo koprivu i gospinu travu po 30 g, hajdučku travu i metvicu paprenu po 15 g, koprivu mrtvu, kim mleveni, kadulju i kičicu po 8 g, bokvicu žensku 75 g, vršike od klekinih grančica 40 g. Na tu masu naliti litru vode i ostaviti 24 sata da stoji. Nakon toga kuvamo mešavinu 3 sata na vatri tako da se raskuva. Procedimo, dodamo meda ili šećera i kuvamo još 40-60 minuta. Sirup mora biti gust. Kad se ohladi, stavimo ga u staklenku i hermetički zatvorimo. Uzima se svako jutro natašte 6 nedelja po 1-3 kašičice.
-U običnu litrenu bocu stavi se 250 g terpentina, isto toliko amonijaka i jedno celo jaje. To se dobro promeša (boca protrese). Time se masiraju bolna mesta triput dnevno. Taj lek kako leči deformacije (Artritis deformans).
-Reumu u zglobovima treba namazati prečišćenim petroleumom i zamotati suvom flanelskom krpom. Ponavljati više puta.
-Kod upale zglobova treba piti čaj od kadulje, kleke, lista breze, koprive, ljuske od mahuna, ili pasulja i podbela (list) u jednakim delovima. Sve dobro promešati i jednu kašiku te mešavine kuvati 2-3 minute u 200-300 g vode. Pije se triput dnevno po jednu šolju pre jela.
Cvet divljeg kestena, cvet zove, cvet lipe, cvet vrbe, rastavić i kora breze u jednakim delovima. Sve dobro promešati i jednu kašiku te mešavine kuvati 2-3 minute u 200-300 g vode. Pije se triput dnevno po jednu šolju pre jela.
-Na dve do tri kašike ploda kleke nalije se pola litre dobre komove rakije, zatim se dobro začepi. Stavi se na toplo mesto 4 dana. Nakon toga se ocedi. Tom tekućinom masiramo bolna reumatična mjesta.
-Pola litre belog vina ugreje se do 70 stepeni i tim vrućim vinom svake večeri pola sata se masiraju bolna mesta. Nakon toga poveže toplom flanelskom krpom i odmah ide u topao krevet. Ponavlja se svake večeri do potpunog ozdravljenja.
-Šaku morske soli pržiti u posudi na peći. Kad je dobro ispržena, dodati jaku domaću komovicu, promešati i time masirati obolela mesta.
-Uzeti jednu kašiku kleke (zgnječeni plod), preliti sa 2 decilitra vrele vode i ostaviti 5 minuta. Piti u toku dana po 1 decilitar.
-Oblog od kvasca hleba (kvasac od samog testa). Kvasac se raširi na vunenu krpu, na to se pospe sitno istucana paprika i to prelije maslinovim uljem. Tim oviti bolno mesto i ostaviti 12 sati. Ponavljati nekoliko dana.
-Oblog ilovače (dobro umesiti) oko 5 cm debeo oviti na bolno mesto i držati ga preko noći.
-Mišićni reumatizam: jedna kašika suvog lišća belog jasena (Fraxinus excelsior) prelije se sa 200 g ključale vode i ostavi poklopljeno 5-10 minuta da stoji. Nakon toga se ocedi i pije tri puta dnevno po jednu šolju.

www.travarisrbije.com

Vazbe za prste i saku

Vezbe izvoditi ako niste u akutnoj fazi tj.ako nemate bol,otok,crvenilo.

Mangan - obnova hrskavice i zastita zglobova

Hrana
Mangan u ishrani: jetra, bubrezi, žumance, čitava zrnevlja, mekinje, orasi, leguminoze, hmelj, voće, banane, ananas, ribizle, zeleno lisnato povrće, grašak, repa, celer, kakao, čaj.

Biohemija i uloga
– znatan deo mangana nalazi se u lipidima vezan za linolnu i linolensku kiselinu;
– u serumu je vezan za beta globulin;
– ulazi u sastav enzima: piruvat karboksilaze (glikoneogeneza), enolaze (glikoliza; magnezijum umesto mangana može biti kofaktor enolaze, a koju inače inhibiše fluor), superoksid dismutaze (u mitohondrijalnom matriksu). Joni mangana specifično aktiviraju: arginazu, fosfatazu (u krvi i kostima) i holinesterazu. Ulazi u sastav enzima koji učestvuju u metabolizmu holesterola;
– aktivnost oksidaza pojačava se u prisustvu mangana;
– mangan jon jako inhibira reakciju peroksidacije lipida;
– pomaže tkivnoj respiraciji;
– zajedno sa vitaminom K enzimi koji sadrže mangan pomažu zgrušavanje krvi;
– pomaže utilizaciju vitamina B1, E i H u ćelije;
– između mangana i gvožđa je utvrđen izvestan odnos koji se ogleda u tome što mangan reguliše odnos fero i feri oblika gvožđa. Previše mangana smanjuje iskorištavanje gvožđa u organizmu;
– mangan je zajedno sa hromom neophodan za stvaranje insulina i normalno korištenje glukoze;
– između mangana i kalcijuma postoji izvestan antagonizam;
– pomaže produkciju seksualnih hormona kod oba pola. Posebno u muškog pola, primenjen u kombinaciji, efikasno neutrališe spermaglutinaciju, povećava broj i pokretljivost spermatozoida;
– značajan je za stvaranje tiroksina, hormona tiroidne žlezde;
– pomaže proizvodnju ugljenih hidrata i masti;
– višak se izlučuje putem žuči;
– visoke koncentracije su nađene u bubrezima, pankreasu, zidu creva i jetri. Jetra je organ u kome je metabolizam mangana najaktivniji;
– u našem telu ima 10 – 20 mg mangana, a 10 – 25% svakodnevno se gubi;
– kod biljaka u procesu fotosinteze manjak mangana smanjuje moć apsorpcije atmosferskog ugljen dioksida;
– apsorpciju pomažu: vitamin B1, E, fosfor i kalcijum, a odmažu: ekscesivni unos fosfora i kalcijuma;

Preporučene doze
– 2,5 – 7 mg/d;
– kod dece daje se 0,2 mg/kg telesne težine;

Klinika
– manjak – eksperimentalno doveo je do poremećaja u sistemu za ravnotežu. Jedna dnevna doza mangana bila je dovoljna da se uklone poremećaji, ali ne kasnije od 14 dana od nastanka poremećaja.

Kod ljudi dovodi do: gubitka sluha, vrtoglavice i ataksije;
– esencijalan je za: normalnu strukturu kostiju (i za normalni skeletni razvoj), reprodukciju i normalno funkcionisanje centralnog nervnog sistema;
– poboljšava pamćenje;
– smanjuje nervnu razdražljivost;
– sterilitet kod oba pola nekada je uzrokovan manjkom mangana. Posebno u terapiji steriliteta kod muškaraca daje se zajedno sa: vitaminom C, kalcijumom i magnezijumom;
– višak – otežano kretanje i malaksalost.